Izvod iz Knjige

Dva kratka izvoda iz knjige na srpskom jeziku

Prevod: Saša Važić

Prvi put objavljeno u Švedsko-Srpskom časopisu za kulturu “Dijaspora

 

Mirišući na domaću šljivovicu, čovjek po imenu Rasim klatio se u stolici dok je optuživao moje roditelje za gnusne zločine. “Svi ste vi isti! Neki od vas nas ubijaju granatama i snajperima, neki dostavljajući obaveštenja svojim prijateljima. Znamo da obavještavate četnike radio stanicom o našim vojnim položajima. A vaše komšije su nam rekle da su vas vidjele kako džepnim lampama odašiljate signale prema brdima.”

Bio je 17. jun. Čuli smo od komšija muslimana da je Rasim spalio više srpskih kuća u našem dijelu grada od kada su počele borbe. Pijanac izranavljena lica koji je volio da izaziva tuče pre rata, on je od onih koje moj otac nikada ne bi pustio u kuću. Niko pametan mu ne bi vjerovao.

A ipak, muslimanska policija ga je vrbovala kada je počeo rat.

Roditelji nisu htjeli da ga puste unutra. Njegov mitraljez ih je primorao da se predomisle.

Ispitivao ih je više od četiri sata; moja sestra Sanja i ja smo bez riječi sjedili na kauču između mame i tate. Obučen u zelenu maskirnu uniformu, Rasim je sjedio na stolici, pušeći jednu cigaretu za drugom. Njegov mitraljez je ležao blizu njega, na trpezarijskom stolu, sa puščanom cjevi okrenutom prema nama. Posmatrao sam kako njegova ruka kreće prema AK-47 kad god ne bi bio zadovoljan nekim odgovorom. Milovao je cjev, klizio prstom prema obaraču.

Priče o špijunima i svjetlosnim signalima nisu za nas bile nove. Moj učitelj, naš prijatelj Todor i mnogi drugi bili su optuženi kao špijuni i ubijeni a da im prethodno nije bilo suđeno. Ubice nikada nisu mogle da dođu do dokaza, a u našem slučaju optužba za davanje svetlosnih signala je bila potpuno nelogična. Naš dom je bio okružen zgradama.

“Jednom je ovde dolazila policija i pretražila cijeli stan”, reče moj otac. “Nisu pronašli ništa nezakonito. Imao sam pištolj, dozvolu i metke. Oduzeli su mi sve to i izdali potvrdu.”

Moja majka skoro povika: “Policija može opet da dođe i pretraži kuću ako sumnja da još uvijek nešto krijemo.”

Rasim ih je ignorisao: “Priznajte, bolje sada nego posle. Znam ljude koji su spremni da vas odvedu na rijeku. Metak u glavu, skotrljaju vas u Drinu i onda plovite sve do Srbije.”

Moji roditelji izmjeniše poglede, pa onda pogledaše sestru i mene.

Mogao sam da vidim da su uplašeni. Ne rekoše ništa.

Rasim je sjedio na trenutak čekajući. Onda odjednom poče da maše puškom rekavši: “Ako ne sarađujete, završićete u Drini”. Zatim ustade i ode, tresnuvši vratima za sobom.

Sjedili smo sleđeni. Uhvati me strah; jezive misli su mi se motale po glavi. Mogli smo samo da čekamo na smrt! Jedino smo se mogli nadati da će smrt biti brza i ne previse bolna.

*

Naša uobičajena ishrana sastojala se od dvije tanke kriške hljeba na dan i nešto čorbe od pirinča ili pasulja. Večera je postala rijedak luksuz rezervisan za ona vremena kada bismo nekako došli do posebne hrane. Moji roditelji su često pokušavali da sestri Sanji i meni daju da pojedemo više odvajajući od svog dijela, ali smo mi uvijek odbijali.

Kako je oskudica hrane bila svakodnevna pojava, nikada nismo bacali ništa što je bilo za jelo. Ja bih jeo i najsitnije mrvice hljeba koje bi ostajale na stolu posle sječenja vekne hleba. Majka nikada nije morala da briše sto.

Ja sam često zapadao u očaj i bio umoran od višednevnog gladovanja. To što nisam imao šta da radim, sem da mislim na glad, samo je potpaljivalo moje beznađe. Tada bih lutao po stanu u nadi da ću naći neku zaboravljenu konzervu mesnog nareska ili bilo kakvu drugu hranu. Uzalud bih pretraživao sve fioke i police u stanu i zavlačio se pod krevete i otomane. Ne našavši ništa, ostatak dana bih proveo osećajući se jadnim.

Jednog hladnog, zimskog dana, deda je otišao da vidi da li će Crveni krst uskoro dijeliti neku hranu. Prošlo je skoro mjesec i po dana od kada su raspodijelili male količine ulja, brašna, mlijeka u prahu, žita i pirinča. Mada smo bili veoma štedljivi, pokušavajući da razvučemo hranu, sve bi bilo potrošeno u roku od mjesec dana. Poslednjih nekoliko dana majka je kuvala tri crvena krompira a onda ih prepolovila, tako da je svako od nas mogao da dobije po pola krompira na dan. Sada više nije bilo ni krompira.

Utučen, smrznut i gladan, deda, kada je saznao od Crvenog krsta da će se neka hrana možda djeliti za par dana, rješio je da krene kući. Vraćajući se, sreo je Ibru, prijatelja muslimana.

Kada se vratio kući, deda nam je ispričao o tom susretu.

“Sreo sam Ibru i njegovu suprugu na putu u njihovo selo. Moraće da prepješače oko dvadeset kilometara da bi počeli da pripremaju zemlju za sjetvu. Rekoše da moraju da krenu rano jer moraju ručno da očiste i izdrljaju zemlju.

“Pitali su me kako živimo i kako izlazimo na kraj sa nestašicom hrane. Rekoh im da danima imamo malo hrane ili da je nemamo uopšte. Ibro reče da bi nam pomogao da može, ali ni oni nemaju dovoljno hrane za svoju porodicu. Reče da će pokušati da nam pomogne na ljeto.

Pričali smo neko vrijeme, a prije nego što su krenuli, Ibro reče da imaju samo veknu hljeba koju su ponijeli da bi imali šta da jedu u selu tokom vikenda. Rekao mi je da je uzmem. Kaže da je za Sava i Sanju.

Odbio sam, ali je on izvadio hljeb iz torbe, strpao mi ga u ruke, brzo se oprostio i otišao. Nisam imao vremena da odbijem.”

“Evo hljeba”, reče deda i stavi ga na sto. Ta vekna hljeba nas je održala u životu skoro nedelju dana.

Priča koju nam je deda ispričao pomogla mi je da shvatim da se ljudi ne mogu djeliti po etničkim pripadnostima, religiji ili bilo čemu drugom, već samo na dobre i loše. U svojoj glavi sam Ibru i njegovu suprugu smestio na vrh grupe koju su sačinjavaju dobri ljudi.

Ovaj događaj me je naučio i nečemu vrlo važnom kada je moj deda u pitanju. Sigurno je ostavio veoma pozitivan utisak na Ibrin život kada se on tako rado odrekao jedine hrane, hrane koju je namjeravao da podjeli sa suprugom tokom narednih nekoliko dana.